Nekada sam mislila da je moj posao da naučim dete da svira klavir

Nekada sam stvarno mislila da je suština mog posla tehnika. Dobar ton. Precizan ritam. Lep nastup. Tačno odsvirane note.
I naravno – sve to jeste važno.
Ali posle godina rada sa decom, shvatila sam da muzika vrlo brzo prestane da bude samo muzika. Časovi klavira postanu mesto na kome dete prvi put uči kako da se izbori sa frustracijom, kako da bude strpljivo prema sebi i kako da nastavi dalje čak i kad nešto ne uspe odmah.
Neka deca dolaze sigurna u sebe. Neka dolaze preplašena od greške. Nekoj je dovoljno jedno ohrabrenje, a neko mesecima pokušava da poveruje da može.
I tada shvatiš da ne radiš samo sa talentom.
Radiš sa emocijama, karakterom i poverenjem.
Postoji jedan trenutak koji mi je važniji od svakog takmičenja i svake nagrade – trenutak kada dete prestane da svira ,,da ne pogreši“ i počne stvarno da sluša muziku koju pravi.
Tada muzika postaje nešto lično.
Moji učenici jesu osvajali nagrade i uspehe na takmičenjima, i ponosna sam na svaki njihov rezultat. Ali ono što mi danas deluje još važnije jeste kada vidim da kroz muziku postaju slobodniji, sigurniji i otvoreniji.
Jer na kraju, možda moj posao nikada nije bio samo da naučim dete da svira klavir.
Možda je mnogo više bio da ga naučim da ne odustane od sebe kada nešto ne ide odmah.