Kada se pojavila veštačka inteligencija, pomislila sam isto što i mnogi drugi ljudi – da će veliki broj profesija vremenom nestati ili postati manje važan. I iskreno, delovalo mi je da bi se to možda moglo dogoditi i u obrazovanju.
Danas dete može da sluša najbolje note za nekoliko sekundi. Može da sluša najbolje pijaniste sveta kad god poželi. Može da dobije objašnjenje harmonije, forme ili tehnike jednim klikom.
I sve je to neverovatno korisno.
Ali posle svakog časa ponovo pomislim isto : znanje nikada nije bilo jedini deo ovog posla.
Jer ne postoji tehnologija koja može da oseti kada je dete tog dana nesigurno i ćuti više nego obično. Ne postoji algoritam koji zna kada treba stati, promeniti pristup ili jednostavno dati podršku umesto kritike.
AI može objasniti muziku.
Ali ne može da prenese odnos prema muzici.
Ne može da napravi osećaj poverenja zbog kog dete sme da pogreši bez straha. Ne može da prepozna onaj mali trenutak kada učenik prvi put počne da veruje u sebe dok svira.
I možda baš zato danas više nego ranije verujem u važnost umetnosti i pedagogije.
U svetu koji postaje sve brži, digitalniji i glasniji, ljudska pažnja postaje jedna od najređih stvari koje možemo da damo jedni drugima.
A dobar profesor, barem po mom osećaju, nikada nije bio samo neko ko prenosi informacije.
Već neko ko ume da vidi osobu koja sedi preko puta njega.
