Kada dete prvi put sedne za klavir, gotovo nikada nije važno koliko će nota naučiti tog dana.
Mnogo je važnije kako će se osećati.
Da li će imati tremu. Da li će smeti da pogreši. Da li će poželeti da ponovo dođe.
Mislim da prvi časovi muzike često ostanu u sećanju mnogo više po atmosferi nego po samom učenju. Deca veoma brzo osete da li je prostor u kome se nalaze siguran, da li ih neko zaista sluša i da li imaju pravo da uče svojim tempom.
Zato nikada nisam verovala u pristup zasnovan samo na strogoći i rezultatu.
Naravno da muzika traži disciplinu. Ali mislim da ljubav prema umetnosti nastaje mnogo ranije — u osećaju da je dete prihvaćeno čak i kada nešto još ne zna.
Neka deca već na prvom času pokažu sigurnost i radoznalost. Neka ćute skoro ceo čas. Neka se plaše da odsviraju jedan ton pogrešno.
I svaki od tih početaka je potpuno u redu.
Jer muzika nije ista za svakoga. Nekome odmah postane prirodna. Nekome treba vreme da joj priđe bez straha.
A često upravo ta tiha, nesigurna deca kasnije razviju najdublji odnos prema umetnosti.
Zato mislim da prvi čas klavira nikada nije samo prvi susret sa instrumentom.
To je prvi susret sa osećajem da smeš da pokušavaš, istražuješ i rasteš bez straha da nećeš odmah biti savršen.
