Mislim da deca danas vrlo rano nauče da povezuju uspeh sa pritiskom.
Da moraju brzo. Da moraju savršeno. Da greška znači neuspeh.
I zato često na početku časa ne vidim nedostatak talenta, već strah da neće biti dovoljno dobri.
A muzika ne može da raste iz straha.
Naravno da su disciplina i rad važni. Bez njih nema napretka. Ali vremenom sam shvatila da najbolji rezultati ne dolaze kada je dete pod pritiskom, već kada oseća sigurnost da sme da pokušava, greši i uči svojim tempom.
Postoji velika razlika između discipline i straha.
Strah tera dete da svira da ne bi pogrešilo.
Disciplina ga uči da ostane prisutno i kada greška dođe.
Zato na časovima pokušavam da napravim prostor u kome greška nije nešto čega treba da se stidimo, već deo procesa koji nas vodi dalje. Jer dete koje se ne plaši greške mnogo slobodnije sluša, istražuje i razvija svoj izraz.
I možda je baš to jedna od najvažnijih stvari koje muzika može da ih nauči.
Da vrednost ne dolazi iz savršenstva.
Već iz hrabrosti da nastaviš čak i kada nešto ne ide odmah.
