Dugo sam mislila da se talenat lako prepoznaje.
Da je to ono dete koje brzo pamti, sigurno svira i bez mnogo napora dolazi do rezultata. I naravno, ponekad jeste tako.
Ali rad sa decom me je naučio da najbolji učenici vrlo često ne izgledaju onako kako očekujemo.
Neko dete će odmah pokazati sigurnnost i lakoću. Drugo će mesecima sumnjati u sebe, stideti ses greške i napredovati tiho, skoro neprimetno. A onda jednog dana napraviti ogroman korak koji niko nije očekivao.
Neka deca imaju talenat koji se vidi odmah.
Neka imaju upornost koja se vidi tek vremenom.
Jer muzika nije trka brzine. Nije važno samo ko je nešto naučio prvi, već ko je naučio da ostane prisutan, radoznao i otvoren čak i kada postane teško.
Kroz godine sam shvatila da su neka od najosetljivijih i najnesigurnijih dece postajala najdublji muzičari. Zato danas mnogo pažljivije gledam ono što se ne vidi odmah.
Način na koji slušaju.
Način na koji osećaju frazu.
Koliko su spremni da slušaju ponovo posle neuspeha.
Koliko im je zaista stalo.
Zato više ne verujem u jednu definiciju ,,dobrog učenika“.
Neko zablista odmah.
Neko polako.
A nekome je najveći uspeh upravo to što nije odustao od sebe kad mu nije išlo lako.
