Publika najčešće vidi nekoliko minuta muzike.
Lepu haljinu, svetla sale, naklon posle kompozicije i aplauz. Sve izgleda mirno i sigurno, kao da je nastup nastao lako i prirodno.
Ali iza tih nekoliko minuta često stoje meseci rada koje skoro niko ne vidi.
Ponavljanja iste deonice. Dani kada dete želi da odustane. Borba sa tremom. Suze zbog greške koja deluje ogromno samo zato što im je stalo. Mali trenuci u kojima polako počinju da veruju sebi.
Kada radite sa decom, vrlo brzo shvatite da nastup nikada nije samo nastup.
Za neko dete to je prvi put da sedne pred publiku i ostane smireno. Za neko drugo — prvi put da nastavi dalje i posle greške. Nekada je najveći uspeh upravo to što su skupili hrabrost da izađu na scenu.
I mislim da roditelji često ne vide koliko je ceo taj proces važniji od same nagrade ili plasmana.
Muzika ih ne uči samo kako da sviraju.
Uči ih kako da se pripreme za nešto što im je važno. Kako da budu disciplinovani čak i kada nemaju motivaciju. Kako da podnesu tremu, neuspeh i pritisak — i da ipak nastave.
Zato su mi često najlepši oni mali trenuci posle nastupa. Kada dete siđe sa scene i prvi put kaže: „Mislim da sam uspeo.“
Ne zato što je bilo savršeno.
Nego zato što je prevazišlo sebe.
