Kada ljudi pomisle na čas klavira, najčešće zamisle note, vežbanje i tehniku. I naravno, sve je to deo procesa.
Ali posle mnogo godina rada, sigurna sam da deca na časovima muzike nauče mnogo više od same muzike.
Nauče šta znači posvetiti vreme nečemu što ne dolazi odmah.
Nauče da greška nije kraj sveta.
Nauče kako izgleda kada se mali napredak ponavlja iz dana u dan, dok jednog trenutka ne postane nešto veliko.
Danas je deci teško da budu strpljiva prema sebi. Sve oko njih ih uči brzini — brzim odgovorima, brzim rezultatima, brzom uspehu. A muzika ih prvi put suoči sa nečim što ne može da se preskoči.
Ne postoji prečica do sigurnosti u sviranju.
Ne postoji „skip ad“ za disciplinu.
I možda baš zato muzika postaje važna i van učionice.
Jer dete koje nauči da sedne za klavir i polako rešava problem, često polako gradi i nešto mnogo važnije — odnos prema radu, prema sebi i prema sopstvenim mogućnostima.
Zbog toga nikada nisam volela pristup u kome je jedini cilj takmičenje ili savršen rezultat. Naravno da su uspesi važni i lepi. Ali još je važnije kakva osoba dete postaje kroz taj proces.
A najlepši deo ovog posla je što se to često vidi tek godinama kasnije.
